Dijana Milošević, rediteljka i jedan od osnivača Dah teatra, o ulozi pozorišta, nezavisnoj sceni u Srbiji i problemima sa kojima se ona suočava
▪ Dah teatar je osnovan 1991. godine. Da li je tada predstavljao reakciju na stvarnost ili beg od iste?
Definitivno reakciju na stvarnost. Kada smo osnivali Dah teatar, nismo mogli ni da pretpostavimo da će doći do građanskog rata. Koleginica Jadranka Anđelić i ja smo imale priliku da radimo u okviru institucija i zaključili smo da nam je potrebno više vremena da bi predstava bila dobra, a ne samo mesec ili dva dana, a pored toga bile smo inspirisane tradicijom pozorišnih laboratorija. Želele smo da stvorimo nešto što će trajati dugi niz godina i pružiti mogućnost usavršavanja tehnika i veština. Krenuli smo da promišljamo teške i važne teme: koja je naša odgovornost kao umetnika u „mračnim vremenima”, da li imamo pravo da se bavimo ovakvom vrstom pozorišta kada ljudi oko nas pate, da li pozorište ima moć da nešto promeni. Naša prva predstava je i bila antiratna predstava, reakcija na situaciju – „Vaviloska pometnja” igrana u fontani ispred Kulturnog centra Beograd.
▪ Vremenom ste se razvili u Centar za pozorišna istraživanja. Koje su vaše delatnosti?
Bavimo se kreacijom, produkcijom i izvođenjem sopstvenih predstava sa gostovanjima u svetu i kod nas. Negujemo edukativnu delatnost, nizom radionica i seminara i svake godine organizujemo Internacionalnu školu za glumce i reditelje u trajanju od tri nedelje. Sarađujemo sa aktivističkim grupama kako bismo društvenu poruku koje one žele da prenesu učinili vidljivijom i delotvornijom. Organizujemo radionice za studente, decu ili mlade trupe, festivale i gostovanja naših i stranih umetnika.
▪ Kakva je uloga pozorišta u današnjem svetu?
Pozorište traje vekovima. Pozorište je živa umetnost, prostor koji ljudi moraju da dele – dele ga sa izvođačima. Ono ima ulogu promišljanja stvarnosti i komunikacije sa sopstvenim polisom u kome se nalaze. Njegova uloga se nije značajno promenilo, ali smatram da je ono danas potrebnije, zbog tehnologije koja izaziva konstantnu nervnu stimulisanost. Stoga, pozorište nudi „drugi” prostor gde će ljudi probati da se sretnu i svedu na minimum površnu nervnu stimulaciju, prostor u kome je moguće osetiti refleksiju i emociju. Pruža nam vrstu iskustva koje, nažalost, sve manje postoji.
▪ Koji su problemi sa kojima se susreće nezavisna scena u Srbiji?
Nezavisna scena se, pre svega, susreće sa problemom finansiranja i prostora. Naše kolege i koleginice u svetu koji traju koliko i mi, već imaju svoj prostor i neko bazično finansiranje. Ne možemo očekivati uslove kakvi postoje u svetu, jer kod nas nezavisna scena postoji jako kratko, formira se tek 90-ih. Finansijsko-prostorni problem ne dozvoljava usavršavanje, jer zahteva stalnu trku i borbu za opstanak i ujedno nam ne dozvoljava da se bavimo svojim poslom. Pored toga postoji i problem edukacije, jer na zvaničnim akademijama još uvek se dovoljno ne izučava moderna vrsta teatra i moderna vizuelna umetnost.
▪ Koje su osnovne prednosti savremenog teatra?
Na prvom mestu scenski prostor, jer on predstavlja ne samo estetski nego i etički izbor. Etički izbor dolazi iz teme, iz nečega što želimo da kažemo, da iznesemo određeni politički i etički stav. Upravo to nam omogućava bliski kontakt sa publikom. Tek avangardni teatar XX veka ponovo uvodi situaciju teatra u različitim prostorima, „teatar za specifični prostor”. I upravo Dah teatar igra i na ruševinama biblioteke, na ulici ili u autobusu jer se vodimo Šekspirovom čuvenom rečenicom da ceo svet može da bude pozornica. Druga prednost je što se savremeni teatar ne oslanja isključivo na literaturu, iako je ona nezamenljiva. On vraća u igru glumčevo telo, energiju i sve druge aspekte kojima se deluje na kompletno biće gledaoca. Tretira jezik na svim svojim nivoima. Ne mora se igrati predstava samo na jeziku zemlje u kojoj se izvodi, već i na izmišljenom jeziku. Čovečniji je i humaniji jer neguje drugačiju socijalnu situaciju i uspostavlja drugačije odnose. Savremeni teatar počinje da se bavi socijalnim grupama – starim, ljudi sa posebnim potrebama i osnažuje ih.
▪ Zašto je i da li je savremeni teatar razvijeniji i prihvaćeniji u Evropi?
Da, upravo zbog postojanja kompetentnih institucija koje edukuju mlade stvaraoce i zato što ostvaruju određenu vrstu finansijske podrške. I oni se bore da opstanu, ali u smislu da li će angažovati dovoljno saradnika, koliko projekata će realizovati, ali kod njih se pitanje bazičnog opstanka ne postavlja. To je glavna razlika u poređenju sa nama.
▪ Od čega zavisi budućnost nezavisne scene?
Mislim da su društvena događanja nešto što generiše energiju koja je važna za pokretanje nezavisne scene. Ne smatram da je presudna uloga za razvoj nezavisne scene mainstream teatar. Mainstream teatar i nezavisna scena su različite forme postojanja umetnosti i kulture i nisu nešto što je nužno vezano i što mora paralelno da se razvija. Razvijanje i jednog i drugog je nešto što je važno da bi postojalo zdravo društvo.
razgovor vodila Bojana Spalević
