- Novi film Rajka Grlića „Svemu dođe kraj.”
Piše Jasna Žarković
Filmovi ne menjaju svet, ne dižu revolucije, oni su tiho šaputanje na uho i pokušaj da se o nečemu što svi znamo govori malo intimnije, kaže Rajko Grlić na konferenciji za medije pred beogradsku premijeru svog novog filma, mirnim tonom nekog ko je postavio ogledalo a na nama je da se (p)ogledamo.
Saradnja Grlić – Tomić
I još, o ovom i drugim zajedničkim projektima i dugogodišnjoj saradnji Rajko Grlić i Ante Tomić kažu:
Da je najnoviji film namenjen ovom području: „Vrlo smo slični u svojoj nesreći. Mi u Hrvatskoj imamo malo civiliziranije lice nesreće, ali nesreća je nesreća i svugde je manje više ista. U Bugarskoj, gde smo film montirali, rekli su nam da je ovo priča o njima, a isto smo čuli i danas, dok ste delili svoje utiske nakon novinarske projekcije – da je film o srpskoj stvarnosti.”
Da je ideja za film potekla od Nebojše Glogovca, kroz razgovor za jedne tople jesenje večeri u njegovom omiljenom „Krojaču”, kada se prisetio Krležinog romana „Na rubu pameti”, „koga obojica volimo”, rekao je Tomić. Od tog romana uzeto je vrlo malo, jer priče potrebne za filmski scenario zapravo nema, ali je dobijen najvažniji sastojak: emocija. „Bes zbog okolnosti u kojima živimo, nepravde koju trpimo… Bes koji svi delimo i u kome se na ovim prostorima prepoznajemo.”
Da je njihova saradnja – od „Karaule”, preko „Neka ostane među nama” i „Čuda u Poskokovoj dragi” (nerealizovana epska komedija sa songovima) do „Ustava Republike Hrvatske” i najnovijeg ostvarenja (koji su pisali pet godina i za koji Grlić kaže da im je bio najteži) – jedna ljubavna priča o pričanju priča i pravljenju filmova, u kojoj uživaju.
Da filmove prave za publiku: „Jučer jedna žena ide sa placa, vuče kolica i ne gledajući u mene, onako u prolazu, kaže ‘Izvrstan vam je film, izvrstan!’ i nastavi svojim putem”, priča Grlić. „To je to, za šta mi živimo. Taj neko ko kupi kartu i pođe da gleda film. Film je za njih rađen, to je moj oblik komunikacije i ja sam uopšte iz te staromodne škole koja misli da se film mora gledati.”
Pamflet
Gledajući ovaj film nećete pasti u nesvest kao npr. onomad pri pojavi Glogovca u crnim čipkastim čarapa i manirima neponovljivog gej sina („Ustav Republike Hrvatske”), ali će vas zato zavesti energija crvene kose i velikih, halapljivih pogleda Jelena Đokić, i povrediti odvratnost Isakovićevog tajkuna, svemogućeg. Uhvatićete sebe kako navijate da mu onaj koji mu je bio desna (advokatska) ruka, a sad ga od toga lovi nesvestica (Živko Anočić), saspe u lice istinu. Ili da se oni koje je svojim zlodelima dotakao – udruže. I kao u svim Grlićevim uratcima – navijaćete za ljubav, imala ona šansu da postane srećna ili ne.
Ali, ali, ali: ovaj film nije radi filma samog. Ovaj film je celi radi jedne rečenice. Poruke. Povika. Ovaj film je napravljen da bi bio nazvan: „Svemu dođe kraj.”, sa sve tačkom na kraju. Što možete shvatiti tek kad se kraj (filma?) približi.
Ljudi kojima verujemo i koji su pisali i snimili ovu priču, gledaju nas kako živimo i trpimo. I oni sa nama su u tom trpnom nemanju zraka, čak iako obitavaju, kao Grlić, na drugom kontinentu. Pa onda, zato što im nije svejedno šta ljudi iz zemlje iz koje su potekli (a kojih, zemalja, sad ima više), ne žive, a mogli bi, kad bi, kao glavni junak, doprli do tog nemogućeg „ne” – snime film i kažu:
„Nisu se okolnosti promenile. Ti si se promenio.”
Da takav, promenjen, junak našeg doba i prostora – menja. U ovom slučaju, crta svoj novi krug kredom.
Zanimljivo, oni kojima autori ovog filma-pamfleta „priznaju” ulogu pravih nosilaca promene, nisu muškarci, već žene. Sindikalna borkinja Ksenije Marinković ima strpljenje, istrajnost i snagu da „gura do kraja”. I opet taj kraj. Ključna reč. Reč.
A sad, kada su pustili među nas svoju poruku, svoju malu revoluciju na filmskoj traci, Grlić-Tomić imaju pravo da uživaju snimajući mjuzikl. Koji čeka u ladici već 12 godina. Ako bude sreće da to bude naredni projekat. Koji jedva čekam.
