Kada u filmu Kapernaum („Capernaum”, 2018, Nadin Ladaki) dečak Zein poručuje svojim ali i svim budućim roditeljima da ne rađaju decu ako ne mogu da ih odgajaju, da je on u svom domu doživeo samo nasilje i uvrede, pa zaključuje da je život kurva i ne vredi pišljiva boba, surovost sveta odraslih dobija preciznu ocenu kroz iskustvo jednog libanskog siročeta pored živih roditelja. Takvu osudu čitamo i iz pogleda dečaka Jusufa, štićenika turskog internata za kurdske dečake u planinama Istočne Anadolije, koji u ostvarenju „Čuvar brata svoga” („Okul tirasi”) turskog reditelja Ferita Karahana prolazi kroz iskušenja snalaženja u instituciji čija je svrha briga o deci. Reč „snalaženje” jedna je od ključnih za razumevanje života u ovom snegom okovanom i od ljudi zaboravljenom turskom „sivom domu”.
Od prvog kadra je jasno da svet dece i svet odraslih nisu u sinergiji, a kada Jusuf započne pohod spasavanja svog bolesnog druga, što čini okosnicu radnje filma, saznajemo da u domu nema lekara, a svi koji bi trebalo da pomognu imaju važnija posla. Trilerski napeto odvija se Jusufova borba da skrene pažnju na ozbiljnost situacije: drug je već izgubio svest, u priručnoj ambulanti na raspolaganju je samo aspirin, a sneg preti da zaveje prilazne puteve. Dok tenzija raste, postupci vaspitača, nastavnika i samog direktora otkrivaju nam svu bedu kako njihovog položaja tako i izostanka empatije. Niko tu nije po svojoj volji i sa željom da deci život učini lakšim, već naprotiv, i odrasli izdržavaju neke svoje „kazne”, a decu doživljavaju kao izvor problema, koji treba držati pod kontrolom. Manipulacija u svrhu prikrivanja istine i izbegavanja odgovornosti postaje model ponašanja za kojim posežu i odrasli i deca, te nas sve do samog kraja reditelj ostavlja u neizvesnosti hoće li „čuvar” uspeti da spase „brata svoga”.
Gradacija u stepenu odgovornosti ipak postoji, te su i likovi u tom smislu fino nijansirani. Daje im se kao sredstvo i humor, iako nas on ni jednog trenutka ne rešava mučnine. Između redova naslućujemo i poznati antagonizam u odnosima između Kurda i Turaka, ali je akcenat manje na kritici društva a više na osvetljavanju nedostatka empatije.
Hladno je gledaocu u ovom snegu u kome odrasli ostavljaju svoje ružne tragove a deca nemaju kome da se okrenu i ugreju. Dokumentaristički dosledno reditelj Jusufu ne daje ni jedan osmeh, njegovo lice nosi brigu, tugu, teret i očaj koji nije primeren tom uzrastu, a pogled njegovih tamnih očiju u poslednjoj sceni ostaje nam u mislima još dugo nakon špice, da nas podseća koliko smo krivi tom nevinom svetu.
Olivertvistovska tematska nit povezuje još neke sjajne naslove iz novije produkcije, kao što je npr. iransko ostvarenje „Deca sunca” („Khorshid”, 2020, Majid Majidi), dok nam nemački četvorosatni dokumentarac „Profesor Bahman i njegovi časovi” Marije Špet iz 2021. donosi svetliju stranu suživota dece i njihovih vaspitača.
„Čuvar brata svoga” u Berlinu ove godine osvaja nagradu FIPRESCI, a „Profesor Bahman i njegovi časovi” srebrnog medveda, što nam, pored umetničkog kvaliteta ovih uradaka, govori i o uvek aktuelnoj temi odnosa sveta odraslih i sveta dece. Na nama je da osvajamo prostore slobode i humanosti, za više „profesora Bahmana”.
@jž
