„Непослушни”, назив је првог филмског детета Мине Ђукић. Да се разумемо: имао сам предрасуде, из два разлога. Прво, ради се о „домаћем” филму, „Новом српском филму”, какогод. I, jасно је да култура кошта, и, да би се било шта вредно изродило, најпре се морају обезбедити новци. Код нас тога, сва је прилика, већ дуго нема, тако да се игра снимања филма ставља аутору на леђа, у потпуности. Незахвално, признаћете.
Друго, ради се о редитељки, а да будем коректан мало је великих жена дириговало процесом стварања филма. У нас, осим Соје Јовановић (екранизације дела Бранислава Нушића), не пада ми на ум ниједно име.
Шта (до)носи овај филм? Пре свега ауторски печат. Зли језици ће казати да је ово „женски” филм, што не мора бити у потпуности одбачено, а ни прихваћено. Пун колорит, светли тонови и јако присуство цватног лета. Прво што ми је на ум пало, после свршене пројекције, јесте Амелија Пулен, и Жан Пјер Жене. Протагониста – женски лик, тврде боје, занимљив избор музике… Има ту нешто и од Веса Андерсона, иако не тврдим да га је Мина гледала.
На садржинском плану мало тога се има за споменут’. Млада девојка несрећна на свој начин, носи младост као тегобност која је (нажалост) морала доћи након сигурног детињства. Да ли се отиснути из сигурне луке; како се неприпремљен носити са валовитом младошћу, са очекивањима које постављају оне године када више нисмо деца?
Начелно, ово јесте „домаћи филм”, ово јесте „филм транзиције”, али само ако га посматрамо на основу времена у коме се појављује. Зашто и чему та колизија? Ако погледамо „српски филм” након 2000. године, видећемо чист „транзициони филм”. Истина, тај филм је карактеристичан и за Русију, Румунију, Бугарску, па и Хрватску, БиХ. Дакле тај поджанр није наш изум. Изумитељ овог жанра је комунизам, или бар његово сурвавање у амбис. А ми, публика, хтели не хтели присиљени смо да исте филмове (на садржинском плану) гледамо из године у годину (ако неко још увек гледа „домаћи филм”). Шта је домаћи филм? Можемо бити цинични и рећи да је овај нови вал домаћег филма дошао са демократијом. Океј, та паралела није баш успешна. А можда и јесте?
Домаћи филм новог миленијума је прожет темом социјалне посрнулости, и не само ње. Ту имамо и духовну, моралну и сваку другу посрнулост. Чиниоци тог посрнућа су: беспарица, самим тим и незапосленост. Из незапослености настављамо са беспосличарењем. Оно води вишку слободног времена. А са вишком слободног времена можемо много тога. Како га попунити? Муж туче жену, жена туче мужа; дрога, кладионица, кафићи, кафане, а између тога ништа. Апатија. Сви агенси посрнућа су ту.
И зашто ондаК овај филм није „српски”, а још мање „транзициони”? Па, у њему нема насиља, нема псовања, нема досадних, испразних глумачких лица, нема додира са стварношћу, бар не на приземном социо-економском плану. Измештен из времена, места, са неким помало чудним људима (Миња Субота). Толико да се поштена домаћа публика, навикла на килава транзициона мрачњаштва, нађе у чуду и да се запита зашто ови глумци незнанци говоре нашим језиком? Ко их је то научио?
ДаклеМ, ко воли поезију, макар она била у форми филмске слике, нек’ изволи.
Милош Матијашевић
