„Razglednice iz Beograda” : projekat AA

Beograd, zapisima mapera!
Radionice sa srednjoškolce i studente – tokom beogradskog proleća (april i maj) – posvetili smo upoznavanju osnova novinarstva i kreativnom zapisivanju gradskih dešavanja.

Šetamo gradom, obilazimo kulturna dešavanja, gledamo, slušamo, markiramo, zapisujemo, fotografišemo, snimamo… I pravimo razglednice koje ćemo vam „slati” sa ovog mesta….

Prve šalje Aleksandar Marković, sa izložbe „Studenti” (april 2019), a u sklopu manifestacije Belgrade Photo Month.
Predložak: fotografije Sare Kecman || nazivi razglednica – Aleksandrove impresije.

Mamurluk

Sloboda

Jovana Živković sastavlja razglednicu u vidu eseja:

O čekanju, sreći i vozovima
Inspirisano fotografijama Sare Kecman, sa izložbe „Student” u galeriji „Magacin”

Koliko god život bio zanimljiv i velik, složićete se da mu je jedina mana to što je konstantno obojen čekanjima. Čekamo pravi trenutak, novu priliku, da odrastemo, da se zaposlimo pa da odemo u penziju. Poželimo da budemo srećni pa i na to čekamo, da se desi samo od sebe, i tako do samog kraja. Retki su oni koji shvate da je čar baš u tom čekanju. Kao što Duško Radović kaže, „Lepo je čekati ono što znamo da će sigurno doći”. A da li sa sigurnošću možemo da kažemo da sve dođe na svoje jednog dana ili je bolje da se odmah složimo sa Radovićem i priznamo sebi da su samo nove godine neizbežne? Jesu li baš svi vozovi naši, i ako jesu, hoće li nas sačekati?
Železničke stanice su čudna mesta. Neki odlaze sa željom da se više nikada ne vrate, neki se sa nestrpljenjem vraćaju, neki čekaju voz koji će ih odvesti tamo gde će biti srećni, a neki čekaju da im stigne neko nama sasvim običan i nepoznat, ko njima znači sve. Na železničkim stanicama čekanja počinju i završavaju se. Tamo se sreću oni koji su dočekani, oni i dalje nestrpljivi, oni bez bilo kakvih očekivanja. Šta li je tako posebno u tim vozovima koje čekamo? Na neke stignemo, a neki nam promaknu. Ostanemo tada sami, sa koferom u koji smo spakovali sve snove i nešto nade, tek toliko da se preživi. Tada skraćujemo sebi vreme kako znamo i umemo. Od preteranog čekanja ljudi stare, pa utehu potraže na primer u alkoholu. Njime podmlade duh, zaliju tugu i zavaraju čekanje. Ona čuvena rečenica „Bolje biti pijan nego star” ovde počinje da važi.
Jednog trenutka ipak shvatiš: od čekanja Godoa nema vajde, jer prosto, neki vagoni nisu naši. Koliko god trčali za njima, uvek nam beže za onaj jedan korak koji je najteže napraviti. Tako je i sa nekim ljudima. Koliko god mi bili ubeđeni da nam znače, na kraju protrčimo pored njih kao pored voza koji nam je za dlaku izmakao. Postoje i ljudi koje volimo iz nekih nepoznatih, kosmičkih razloga, samo zbog onoga što oni jesu i zbog uloge koju imaju u našem mikrosvetu. Njima bismo sa lakoćom dali onaj kofer snova i nade koji uvek vučemo sa sobom, njima svaki put ostavimo deo sebe, da im se nađe ako pomisle da im nedostaje nešto u vrtlogu života. Dajemo im sve znajući da tako možemo da ostanemo prazni, ali ko o tome razmišlja na početku. U zamku upadnemo samo ako to što smo dali očekujemo za uzvrat. U svim ostalim slučajevima prazninu lako preživimo, ako do nje dođe. Sa takvima je čekanje zabavno. A ako jednom konačno dočekamo taj san, zbog njih smo u stanju da kažemo „Samo još pet minuta”.
I onda se opet vratimo na početak, potvrdno klimajući glavom, jer sada znamo da čar i jeste u čekanju. I nije više bitno koga ili šta čekate, već sa kim. Samoća ume da bude lepa za onoga ko zna da je živi. A ako imate sreću da budete okruženi pravim ljudima, vozovi vam nisu potrebni. Kakvo god da je stanje, bitno je da zapamtite da neki ljudi i vozovi prosto nisu vaši. To je u redu, na kraju je bitno da sebi znate da odgovorite na pitanje „Šta je sreća za vas?”. Odgovor niko ne mora da čuje, sem vas samih.