Још као дете видео је себе као глумца, са шеснаест година добија прву улогу на телевизији, у двадесетој је видео глуму као начин на који ће рефлектовати себе као личност. „Као прво, имао сам једну амбицију, а то је да не радим са једним глумцем, режисером. Хтео сам да имам скуп улога које ће рефлектовати moje принципе и идеале, и успео сам у томе. Глума је за мене била испуњење мог унутрашњег бића, свог виђења себе, а то је највећа сатисфакција. Увек ми је било боље док сам био у успону, док сам био гладан успеха и док сам покушавао да се докажем као глумац него када сам успео. Године „глади“, године доказивања себе као глумца много су више испуњавајуће него године успеха.
Прекретница у каријери
Шездесете нису биле сјајне за Ричарда: глумио је и у најгорем и у најбољем филму ’67, док су седамдесете биле прекретница у његовој глумачкој каријери. „Људи обично виде „Америчке графите“ као прекретницу у мојој каријери, што и није у потпуности тачно. Три филма су ме обележила као глумца: „Занат Дудија Кравица“, „Амерички графити“ и „Ајкула“ – овај последњи можда највише“.
„Ајкула” и рад са Спилбергом
Кроз осмех се присећа зашто је одбио и после тога молио Спилберга да му допусти да глуми у филму „Ајкула“.
„Филм у коме главну улогу има механичка ајкула ми није уливао поверење, зато сам и одбио улогу. Пред излазак филма „Занат Дудија Кравица“ у биоскопску дистрибуцију, а у коме сам био очајан, уплашио сам се да ме више нико неће ангажовати, па сам молио Спилберга да ме пусти да глумим. „Ајкула“ је остварила велики успех, сви су се бојали ајкула. Чак и после четрдесет година Спилберг и ја се због страха од ајкула држимо обале!”
Оскар ’78
Ричард се сећа те вечери кад је добио Оскара и колико је та награда значила њему као младом глумцу.
„Та награда ми је много значила и променила ме је. Било је то сјајно вече када сам добио Оскара, али гледајући из ове временске перспективе, дошла је веома рано. Ослободила ме је притиска и реченице: „Једног дана треба да освојим Оскара“. Волим да причам причу о периоду који је уследио после доделе Оскара. Годину након што сам освојио ову награду зарадио сам много новца кладећи се на то да се људи неће сећати ко је освојио Оскара претходне године. Људи се нису сећали, због тога што је то пролазни тренутак“.
Развој и будућност кинематографије
Кинематографије се много променила од шездесетих година 20. века до данас, каже Ричард.
„Све филмове америчке кинематографије од 1931. до 1996. сам погледао и могу рећи да се кинематографија много променила. Шездесетих година је режисеру на првом месту била режија, добар сценарио, добра глума, а тек онда монтажа и ефекти. Данас то није случај. Ниво технологије одређује естетику филма. Нећемо више виђати велике филмове као „Лоренса од Арабије”, „Ватерло”, који су прављени за тај доживљај филма када се ишло у биоскоп као у цркву, у мрачну просторију где седите окружени странцима, гледате у платно и доживљавате људску расу. Велики филмови прављени за такав филмски доживљај су прошлост, њих више нећемо гледати. Будућност филма је повратак у прошлост.“
Глума на филму и у позоришту
„Имам много више представа у позоришту. Публика је много мања и слабије се плаћа него глума на филму. Последњу представу на Бродвеју сам имао 2004. године, када сам се и опростио од Бродвеја. Када се осврнем на тај период и на све претходне представе имам осећај као да сам затворио круг. Филмски глумац никад не добија тренутну сатисфакцију као у позоришту. Глума на филму је најбезначајније искуство које глумац може да има. Иза камера имате режисера и екипу који проводе више времена гледајући у екран камере него у вас и ви тада глумите само за себе. У позоришту није тако. Када глумите испред публике имате осећај тренутне сатисфакције. Ви знате да утичете на људске животе, то видите и осећате. Глумом рефлектујете публици њихове сопствене животе, ми смо огледало, док ходате сценом осећате њихове погледе који су усмерени на вас и од тога нема бољег осећаја. Лепо је бити филмски глумац и бити добро плаћен, али интеракција у позоришту је незаменљива.”
М. Милићевић
